utorak, 23. lipnja 2015.

Institucionalne komune, utopija ili rekuperacija?



Skloni smo sablažnjavanju: Svi zaposleni u ovom trenutku, mogu se smatrati pandurima. Raditi je postalo privilegija, što je težak udarac na politiku koja je sledila put radničke emancipacije i radničke borbe jer ova je već stavila na dnevni red rad i njegovo odbijanje. Kako ga danas odbiti kada nam ga niko i ne nudi? Kako i šta zaposleni misli o sebi? Kako da o njemu misli onaj koji ne radi, osim kao o privilegovanom? Šta god da misli, zaposleni to zna da ceni: on misli državotvorno i nije isključeno da će se primiti na ideju javnog dobra, samo mu to treba dobro spakovati ukoliko ne radi u državi. Sa državnim uposlenicima će to ići daleko lakše. Nije isključeno da se čitava periferija, na kojoj samo država radi, zbog toga lako prebaci u socijalistički režim organizacije i reprodukcije kapitala, čemu se i nadaju na levici koja je na parlamentarnim pripremama, a u Sloveniji već i na terenu. Ne treba biti paranoik da bi se to videlo, jer ne treba tražiti pojedinca koji nam sprema socijalizaciju dugova i troškova održavanja duga. Javno dobro će nam se prvo pojaviti u obliku duga i liturgijske odgovornosti, kako to obično i biva u poslovima upravljanja provincijom. 

Mi se danas suočavamo sa dilemom koju neki postavljaju terminima pacifizam i radikalizam. Pacifizam i njegove laži, samoobmane, javljaju se u vidu javnih diskusija koje drže za oblik političke brobe, dok je radikalizam onaj koji je nešto ređe na licitaciji među levim aktivistima i koji nema drugu funkciju osim isključivanja. Kao rezultat imamo parlamentarizam i konferencijalizam. Najčešće se preklapaju i tako dobijamo kongresalizam kojeg prati publicističko razvijanje onoga što bi trebala biti teorija i nauka, i sve to biva u službi društvene pokretljivosti i uhlebljenja u državi. Sa godinama se razvija glad za priznanjem i zbog toga se aktivizam na vreme pretvara u akumulaciju simboličkog i socijalnog kapitala.
Imamo nekakvo iskustvo borbe na tom terenu i mi smo prošli kroz sukobe na nezavisnoj levici. Sukobe našeg vremena, iako je ovo možda manje istorijsko prema merilima budućih istoričara koji pojave i dalje traže na planu objektivnog, a koje je uvek i u krajnjoj instanci plan državnog. Prošli smo kroz cepanja i razlaze, isključivanja i podmetanja doživljaja samoisključenosti i resantimana – jeftine psihologizacije. Osetili smo na svojoj koži kako radi mikrofašistička i državna mašina, čak i kada se ona odvija pod zastavama antifašizma. Akademizam nam je dokazao da je časove moguće držati i u slobodno vreme i lekcije deliti čak i u igri. Akademičari, gladni javnog prikazivanja, progovorili su o javnom dobru prevashodno zato što se sami smatraju dobrom koje je javno i koje bi trebalo čuvati kao zenicu oka.  

Danas više nismo tek i samo ozlojeđeni, već i štetočine. Štetočine, jer radimo u lokalnoj zajednici kao aktivisti na terenu lokalne samouprave. Projekat nazivamo „lokalne politike i urbana samouprava“. Mi međutim ovako vidimo problem: depolitizacija lokalne samouprave i njeno gašenje se odvija iščezavanjem civilnog društva u lokalu. Tačnije, u lokalu je iščezlo vanpartijsko organizovanje kome su teren pripremile socijalističke mesne zajednice i mi smo danas, nakon socijalističkog vremena kada su mesne zajednice imale svoja veća u skupštinama opština, svedoci prisustva države i partije u našim domovima. Saveti i uprava u mesnoj zajednici su partijski, a i domovi su nam partijski jer ih možemo održavati samo ako radimo u državi, što uvek ide preko partije ili nekog drugog državnog oblika pokoravanja, pošto je država jedino preduzeće koje radi. Zašto nam se dakle kaže da smo štetočine? Pa zato što radimo posao države. Tako nam je rečeno. Osim što salonski popujemo o samoorganizovanju, kaže nam se i da podlo uvaljujemo ideju o zaduživanju i preporučujemo uzimanje kredita. Pričamo priče, iako umišljamo da pokrećemo ljude da se organizuju po pitanju održavanja stambenog fonda. To bi trebala da radi država, poručuju nam levo orijentisani intelektualci (akademci i publicisti). Mi u tome vidimo paradoks: Štetočine smo jer radimo posao države i time državu oslobađamo obaveze da to sama čini? To bi dakle ona trebala da radi, a ne mi. Dakle radimo nešto što bi ličilo na „Big society“ koncept? Da li bi državu trebalo prinuditi da radi „svoj posao“? Zar tako što nećemo ništa preduzimati? Ništa umesto nje nećemo raditi, nego ćemo u nju ući i njome to odraditi kada budemo na vlasti ili u mogućnosti da barem delom vršimo vlast. Taj deo će verovatno zavisiti od našeg koalicionog potencijala, ako već nismo u stanju da imamo većinu i državu u potpunosti učinimo našom. Do tada moramo čekati. I to nije sve. 
Dakle štetočine smo jer radimo posao države koja je loša jer to ne radi. I ne samo da je treba prinuditi, već treba znati da je ona upravo zato i loša jer postoje štetočine koje misle da to mogu i bez nje. U tome se i ogleda koncept „Big society-a“, odnosno neoliberalno upravljanje ili policija, policijska neoliberalna država. Dakle nipošto ne činimo ništa, jer svaka akcija koja nije državna i ne smera na državu kao nešto sa čim treba delati, štetočinska je i proizvodi državu koja ne radi svoj posao. Dobra država je tako ona u kojoj smo mi, a sasvim dobra ona u kojoj smo samo mi. Levičari i socijalisti. Takva država onda radi svoj posao. Kako? Pa zna se: stručno i kvalifikovano jer imaćemo i stručnjake.

Dobro, nismo baš optuženi da vozimo ovom ideologijom (Big society), ali se pitamo i zašto ne zategnuti stvar konceptualno? Radnički označitelji ili označitelji radničke ideologije mogu nadodrediti vladajuću ideologiju koja ostaje i dalje buržoaska. Sve što nikne na terenu ideologije, doprinosi njenom jačanju – i to je način na koji mi razumemo koncept hegemonije. Dakle ne samo da je u pitanju ideološka vladavina ili vladavina ideologijom, već mi mislimo da je u pitanju i njeno jačanje – jačanje vlasti – otporom i nadomeštanjem odsutnih ili označitelja koji bi baš dobro legli da zakrpe rupe. Zato nam se danas čini i da je „bekstvo“ možda bolja slika jer njom otvaramo, po nečijem ukusu isuviše poetski i romantičarski, put teorizacijama i politikama kojima se izbegava hegemonija. Budući da reči nisu samo reči, nego i prakse i dela koja rezonuju, treba uvek tražiti i odnose u koje stupamo govoreći. U tom smislu mi govorimo o institucionalnim komunama. Dakle budimo radikalni bez koketiranja sa radikalizmom i držimo se koncepta istorijskog materijalizma dosledno: Država nije samo u institucijama koje Se smatra da su državne, dakle u institucijama državne uprave i političkog sistema, već su aparati države i preduzeća, institucije kulture, skupštine stanara, domaćinstva i porodice. Aparat vidimo kao istorijskomaterijalistički koncept institucije čija se mera (uvek i politička) uzima s obzirom na funkciju reprodukcije koju vrši u jednom načinu proizvodnje. Bio je to Altiserovo pitanje na odgovor koji sociolozi simptomalno daju nastojeći da ustanove predmet svoje nauke, i koji bi da nazovu društvenom činjenicom. Njeno rasklapanje na „društveno delanje“, koje je onda „ustanovljeno i ustaljeno“, samo je nastavak tautološke obrade pojma opijuma koji opija jer ima opijatsku moć. Tek dovođenje institucija u odnos prema proizvodnim odnosima može nam reći nešto više o njima i tako dolazimo do koncepta aparata koji je uvek aparat države. Prema tome, prigovor je na mestu: šta više, mi ne samo da obavljamo posao države, već i pravimo nešto što je aparat države i nalazimo se u poretku države dok god postoji odnos proizvodnje koji je odnos eksploatacije. A da li je na taj način i razgrađujemo? Kako inače zamišljamo njeno odumiranje? Da li pozivanje ljudi da uzmu učešća u njenom funkcionisanju na distanci prema postojećim aparatima – u slučaju lokalne samouprave na distanci prema partijskoj organizaciji koja je premrežila i domen lokalne samouprave – i ohrabrivanje ljudi da sami uređuju odnose u koje stupaju odlučujući i proizvodeći ideologiju (ukoliko krenu putem samoorganizovanja i izumevanja institucija i organizacionih oblika) može biti tumačeno i izvođeno na drugačiji način od postojećeg?

Na umu imamo ideju koju smo čuli od ljudi iz udruženja građana koje znamo pod imenom „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“. Njihov cilj je ohrabrivanje ljudi da uzmu učešća u korišćenju resursa civilnog društva. Mislimo da je tako glasila formulacija. Nama se čini da je to dobar način da ljudi krenu putem izumevanja institucija, jer, konačno, na distanci prema državi (iako konceptualno i objektivno i dalje stvaraju aparat), ipak ne moraju slediti obrasce podele rada i distribucije koji su podržani vladajućom ideologijom i racionalizacijama koje traže svoje uporište u tehnologiji procesa produkcije. To što jedna operacija može biti podeljena na skup aktivnosti i delatnosti, ne znači da se i ljudi moraju deliti, pa ni prikivati za određene aktivnosti. 

Udruženja građana, ako tautologiju isteramo na čistac ponavljanja, i nisu drugo do udruživanje građana. U tom smislu oni nikoga ne predstavljaju, i svako pitanje i problematizacija reprezentativnosti ili odgovaranja interesima ljudi otpada: ljudi se i jesu udružili da ih niko ne bi morao predstavljati. Udruženi ljudi nešto čine i čine kako se dogovore. Sva je stvar u tome koliko će se držati dogovorenog, a držimo ga se i kada ga misleći i polemišući menjamo. Proizvodni odnos, budući odnos vlasti, tako biva demontiran, a kodovi rastočeni mišljenjem i ratom koji se vodi u organizacijama ništa više nego u nama samima kada se razračunvamo sa državom u nama. Nije potrebno psihologizirati čitav problem, jer politiku možemo imati kad god se distanciramo, pa i od psihološke racionalizacije naših odnosa koji su odnosi moći koje treba čuvati od svakog oblika vlasti.

Zamislimo sad takvu situaciju i procese u pogonima materijalne proizvodnje. Da li je to moguće u uslovima u kojima ustav garantuje i čuva privatno vlasništvo? A da li je to izvodljivo u uslovima u kojima ustav čuva i garantuje državno, pa i čak i društveno vlasništvo? Vlasništvo kao takvo, već je pravno zaodenut odnos koji je teško videti kao proizvodni i politički. Čak i kao društveno, neće otvoriti polja na kojima se odnosi moći taktički raspoređuju prema strategijama upravljanja kojim dominira briga za celinu i Jedno, i koje neumoljivo totalizuje i zatvara naše moguće u neizvodljivo i održivo.

srijeda, 19. veljače 2014.

Osvrt Ante Jerića na ‘Antropologiju imena’ Sylvaina Lazarusa, u izdanju GKPa i kuda.org

Knjige su opasne jer vas mogu učiniti glupljima nego što jeste. Ako ovladaju vama iz bilo kojeg razloga, recimo zbog pažljive kompozicije, dobre argumentacije ili zavodljivog stila, pa im počnete previše vjerovati i priklonite se njihovim gotovim rješenjima, bez trenja koje prati napredovanje mišljenja, onda od njih ima više štete nego koristi. Antropologija imena teško će ikoga učiniti glupljim. Lazarusova ozbiljnost, njegovo oprezno uvođenje i precizno korištenje termina kojim se odriče slobode da zlorabi riječi, upućuju na visoki ulog njegovog intelektualnog projekta, a taj ulog je sloboda. Zašto je ulog knjige sloboda? Antropologija imena u francuskom izvorniku objavljena je 1996. godine kao rezultat nekoliko desetljeća dugog istraživanja problema politike koje je pred autorovu generaciju postavila šezdesetosma. Postalo je očito da je potrebno ponovno promisliti politiku počevši od njenog temeljnog određenja. Lazarusova teza je da politika pripada poretku mišljenja. Njegovo istraživanje mišljenja utemeljeno je iskazom ljudi misle koji, osim što u okviru teksta ne ostavlja mjesta sumnji, objašnjava antropološki karakter projekta naglašen već samim naslovom knjige. Unatoč samosvojnom vokabularu kojeg nije lako usvojiti i argumentativnom nizu čije praćenje zahtijeva strpljenje, prilikom čitanja neće se pojaviti sumnja da tratite svoje vrijeme. Razlog tome je uzbuđenje koje prati činjenicu, par puta naznačenu u samom tekstu, da Lazarus ovom studijom stavlja na kocku mnogo toga; ako ne uspije obraniti svoju osnovnu tezu postaje upitna važnost iskustva formativnog za cijelu generaciju mislilaca, intelektualni projekt dug cijeli jedan život i, sigurno najvažnije, vlastito uvjerenje da ljudi misle. A reći da ljudi misle znači bez upotrebe kondicionala reći da su oni sami sposobni propisati kako bi trebao izgledati svijet raskidajući pritom sa svijetom u kakav su bačeni. Zato je ulog knjige sloboda.

Mislilac singularnosti

Politika je oblik mišljenja čija je glavna odlika singularnost. Zbog bitno različitih prisvajanja pojma singularnost u opusima od Derridaa, Foucaulta, Deleuzea do Negrija, ne bi bilo loše precizirati kako ga Lazarus koristi. Njemu je singularnost isključivo princip individuacije koji razdvaja jedno mišljenje od drugog čime se podrazumijeva da ne možemo doći do opće definicije politike jer bi bilo koja definicija politiku povezala s nečim što ona nije i, nakon što bi je svela na nešto drugo, nužno desingularizirala. Čitav Lazarusov projekt može se, premda uvjetno, opisati kao pokušaj teorijske artikulacije singularnosti koja, prema dubokom uvjerenju autora, ne mora u svojoj nesvodljivosti ostati nedostupna i nerazumljiva. Ako želimo barem približno shvatiti kako joj Lazarus pristupa, najbolje je obratiti pozornost na drugu riječ u naslovu njegove kapitalne studije. Lazarus kaže da je jedno od dvaju prostih imena koja ga zanimaju ‘politika’. Ime je stvarnost koja ne može biti u potpunosti definirana, ono što je moguće samo identificirati kao odnos konstitutivan za mišljenje, odnosno ono što uopće omogućuje mišljenje. Samo ime ne smijemo imenovati jer bismo ga time poništili zbog čega Lazarus o nekim imenima, poput politike, govori kao o neimenjivim imenima. Kad bi mišljenje imenovalo ono što ono je, konstituiralo bi se kao objekt za sebe i tako, prema Lazarusu, samo sebe poništilo. Neimenjiva bit imena nije “ono što je” već međudjelovanje “onog što je” i “onog što bi trebalo biti” pri čemu se upravo propisima, u onim rijetkim sekvencama politike, proširuje prostor “onog što bi moglo biti”. Kako pomiriti to što je mislivost mišljenja, njegovo ispitivanje u najširem smislu, ovisno o imenu kao onom što upućuje na singularnost mišljenja i onom što je neimenjivo u toj singularnosti? Tako što će singularnost politike biti ispitana preko odnosa politike prema vlastitom mišljenju, kojeg Lazarus naziva historijskim modusom politike, pri čemu će ključna uloga pripasti onom što se u njegovom tehničkom vokabularu označava 1) kategorijama imena i 2) mjestima imena. Bitno je nikad ne zaboraviti nesvodljivost neke politike na svoj modus, činjenicu da on samo čini singularnost razumljivom u interiornosti ili, Lazarusovim riječima, kako “jedan modus podrazumijeva da je kategorija razumijevanja neke singularne politike imenjiva, dok ime investirane politike to nije”. Modusu, kako smo već rekli, možemo pristupiti identifikacijom kategorija kojim mišljenje stupa u odnos prema vlastitoj misli i mjestâ imena. Kategorije su, najjednostavnije rečeno, načini na koji neka intelektualna singularnost djeluje, odnosno kako organizira i raspoređuje mišljenje. Kao takve, ne mogu se uopćiti, već su primjenjive samo u modusu koji ih je proizveo. Mjesta imena su mjesta kojima se identificira singularnost, odnosno mjesta, jedno ili više njih, gdje se ona događala. Kad baratamo s njima prema Lazarusovim uputama ne smijemo zaboraviti da smo u interiornosti, stoga naglasak nije na mjestima u njihovoj fizičkoj dimenziji, nego na mogućnosti određivanja koordinata rasta i razvoja singularne politike.

Nakon osnovnog upoznavanja sa specifičnim terminima Antropologije imena možemo ih pokušati usustaviti i povezati u par koraka služeći se jednim, svima poznatim, primjerom. Prvi Lazarusov korak sastoji se u naslućivanju prostog imena koje bi moglo otvoriti određeno polje mišljenja koje ga zanima, a takvo, barem u Antropologiji imena, vodi preko riječ ‘politika’. Sad je vrijeme za oprez. Aristotel, čisto primjera radi, definira politiku kao zajedničku praksu građana koja oblikuje javni prostor pozivanjem na vrline poput razboritosti i prijateljstva. Lazarus odbacuje ne samo Aristotelovo određenje politike, već i sam definicijski pristup, kao i razne racionalističke protokole koji počivaju na dualizmu subjektivnog i objektivnog, ne bi li uspio pristupiti singularnosti kakvom smatra politiku. Dakle, ne postoji jedna politika, već mnoštvo politika koje su, kaže Lazarus, sekvencionalne (što znači da imaju svoj početak i kraj) i rijetke (iako u studiji taksativno ne popisuje politike, očito je kako smatra da one ne nastupaju često). Problem koji se pojavljuje kod istraživanja neke singularnosti je njena specifičnost. Ono što karakterizira jednu singularnost ne karakterizira nijednu drugu zbog čega je ne možemo, bez da je pritom poništimo, zahvatiti pojmom ili konceptom. Drugi korak je, sukladno tome, pronalaženje nečeg što ne uopćava, nego identificira, a to je, prema Lazarusu, kategorija. Kategorija korespondirajuća imenu politika pomoću koje joj možemo pristupiti u interiornosti, bez da je upišemo u scijentistički poredak koji ovisi o dualizmu subjekta i objekta, jest historijski modus politike. Sada, u trećem koraku, trebamo potražiti slučajeve historijskog modusa politike, opisanog kao odnos neke politike prema njenom mišljenju, koji je dan preko kategorija imena i mjesta imena. Jedan od slučajeva kojim se Lazarus iscrpno pozabavio jest revolucionarni modus čiju sekvencu, iz razloga u koje na ovako ograničenom prostoru nije zgodno ulaziti, određuje intervalom od ljeta 1792. do 1794. ili, preciznije, od pada Luja XVI. do Termidora. Detaljnim ispitivanjem u interiornosti, koje je konstitutivno za četvrti korak, otkrio je da su ono što organizira i raspoređuje mišljenje u ovom modusu prvenstveno kategorije dobra, zla, vrline i korupcije, koje je najbolje koristio Saint-Just, a da su njegova mjesta – na kojima se ono nastupalo i razvijalo se – Konvent, društva sankilota i revolucionarna vojska.

Bezvremensko mišljenje

Antropologija imena je čitateljski izazov, I onaj tko ga prihvati suočit će se s brojnim zaprekama od kojih se ističu vokabular, koji je u prethodnom tekstu tek dotaknut, i pravila njegova korištenja. Njihova specifičnost je iznimno korisna jer traži od čitatelja da nauči nešto što je puno važnije od samog vokabulara, a to je mišljenje u subjektivnosti. Radi se o pristupu koji je vrlo vjerojatno stran većini, s tim da Lazarus stavlja naglasak na filozofe i historičare, od kojih su neki njegovi dijaloški partneri. Korištenje novog organona može dovesti do nekih nevjerojatnih zaključaka. Jedan takav koji je prisutan u knjizi, o čijoj opravdanosti ne mogu prestati razmišljati, jest odustajanje od kategorije vremena u mišljenju politike. Način na koji je došao do te odluke, niti sud o njenoj opravdanosti, neću ni pokušati iznositi. Predložit ću samo paralelnu lektiru jer mislim da na dostojan način možete početi cijeniti ono što je Lazarus u ovom slučaju napravio tek ako poznajete Apologiju historije ili zanat povjesničara, nedovršeni rukopis na kojem je Marc Bloch, suosnivač čuvenog historijskog časopisa Annales, radio prije nego što je stradao kao član francuskog pokreta otpora. Lazarus odaje dužno priznanje Blochovom raskidu s pristupima koji su analitičkoj sirovini historije pokušavali nametnuti intelektualne obrasce preuzete iz prirodnih znanosti, a njegov pokušaj definiranja onog što bi činilo strukovni zanat smatra više nego dovoljnim da ga upiše na kratki, ali časni spisak historičara subjektivnosti. Osvrnut ću se na kraju na ovo čitanje, osobno najdojmljiviji dio knjige, koji bi bio idealan za odmjeravanje Lazarusovovog teorijskog projekta s onima čiji su autori doživjeli daleko veću internacionalnu recepciju.
Bloch želi historiju uspostaviti na novim osnovama pri čemu treba istaknuti da mu je posebno stalo da joj učvrsti, a ne zaniječe status znanosti. Znanost za njega podrazumijeva jedinstveni i objektivni opis stvarnosti. Njegova teškoća sastoji se u vlastitom predmetu istraživanja kojeg čine ljudski fenomeni mahom psihološke naravi. Psihološki fenomeni ne pripadaju području objektivnosti, nego subjektivnosti i po svoj prilici ima ih mnoštvo, tako da otpada svaka pretenzija na jedinstvenost opisa, uslijed čega njegov projekt izgleda konstitutivno proturječan. Bloch uviđa potrebu za novim načinom mišljenja pa, provodeći istraživanje putem onog “iznutra”, pokušava razumjeti kako ono “unutrašnje” tako i ono “izvanjsko”. Unutrašnje i izvanjsko su neodvojivo povezani, nijedan pojam u formatu Blochovog istraživanja ne postoji neovisno od drugoga, on nije posvećen problemu stvari po sebi (ni Lazarusova kritika ne ide u tom smjeru premda bi, čisto da se zabilježi, bilo zanimljivo cijelu stvar sagledati iz perspektive tog problema). Ostaje pitanje što omogućuje dvosmjerno kretanje između unutrašnjeg i izvanjskog. Blochov odgovor na to pitanje je trajanje shvaćeno bilo kao svojstvo fenomena bilo kao njihovo vremensko računanje. Trajanje ima smisla samo na pozadini vremena. Blochovom kategorijom vremena upravlja jedinstvo suprotnosti budući da ga, u njegovoj inteligibilnosti, određuje kao “jedan kontinuum” koji je također “neprestana promjena”. Takvo određenje dovest će do niza nekonzistentnosti unutar teorije. Ako vrijeme stalno donosi promjenu, onda ne bismo mogli pristupiti doživljaju povijesti kao intelektualnoj singularnosti koja, na određeni način, traje. Vrijeme, ovako određeno, bilo bi odgovorno za mnoštvenost doživljaja koji bi se zauvijek nastavljali umnožavati. Pritom bi se stalno mijenjali kako doživljaji tako i znanstveni opisi koji, po definiciji, ne bi mogli imati pretenzije na znanstvenost određenu ponovljivošću ili jedinstvenošću. Vratimo se sada na trajanje, samo zato da bismo uvidjeli kako je njegova uloga zapravo da osigura pozitivizaciju znanja, i ponovno upiše Blochovu misao u poredak koji Lazarus želi napustiti. Pretpostavimo, samo načas, da možemo doživjeti trajanje. Problem je u tome što je ono što traje podložno promjeni. Njega je nemoguće izuzeti iz vremena, iako bi kategorija trajanja u okviru teorije – upravo ne bi li se znanstveni opis učinio mogućim – trebala poslužiti tome. Kad bismo dopustili nekom fenomenu da jednostavno traje, da opstaje u svojoj samoidentičnosti nimalo neoskvrnut vremenom, on bi svejedno postao nešto različito od onog što je bio zbog relacijske prirode značenja i doživljavanja. Zbog nezaustavljivog vremena se nešto promijenilo čak i činjenicom da je ostalo isto dok se cijeli svijet promijenio. Trajanje je strogo uzevši, nemoguće.
Primjer virtuoznog čitanja Blocha, u kojem iz fragmenta Lazarus uspijeva ne samo rekonstruirati, već nadograditi jedan argument što može stajati kao testament misli slavnog historičara u njezinoj veličini i granicama, ilustrativan je za cijelu Antropologiju imena. Ta studija možda nije tekst koji će vas osvojiti rečenicom i, što više gledam, zapravo sam nastojao prikazati njegovu prodornu misao kloneći se specifičnosti vokabulara i pokušavajući je udomaćiti u nekim poznatijim terminima. Ako ste čitali razne teoretičara hegemonije ne mogu niti mirne duše reći da ćete lako pristati uz neke od njegovih bitnih zaključaka kao što je rijetki i sekvencijalni karakter politike. Nisam čak siguran je li uspio obraniti sve pozamašne uloge istaknute na početku ovog teksta. Neke od njih sigurno je, stoga mi je dopušteno reći da vam se, ako u ruke uzmete Antropologiju imena, otvara prilika za susret s jednim doista originalnim načinom razmišljanja. Ovladavanje njime zahtijeva volju, ustrajnost i trud, ali se isplati jer, kako god okrenete, poglavlje o Blochu definitivno nije jedino mjesto u knjizi gdje se kao kvaliteta Lazarusovog mišljenja ispoljava bezvremenost.

Piše: Ante Jerić

(Silven Lazaris: Antropologija imena / prevela: Ana Moralić / 302 str. / Novi Sad, 2013.)
Preuzeto sa: http://www.mi2.hr/2014/02/sylvain-lazarus-antropologija-imena/

srijeda, 8. siječnja 2014.

Sukob na levici se (nikada) nije desio, kažu

 
Marginalije o realizmu s prefiksom soc


Zgroženi smo, ali ne i obeshrabreni, ovdašnjom provincijalnom vulgarizacijom političkog potencijala istorijskog materijalizma i komunističke problematike klasa. Zgroženi, ali ne i obeshrabreni, potenciranjem soc-realizma danas. Mi smo zgroženi time što je nekritičko prihvatanje i potenciranje (inače iscrpljenog) radničkog Identiteta pod velom zahteva za re-industrijalizacijom dovelo ovdašnju levičarsku scenu pred osmišljavanje sveobuhvatnog integrativnog socijalističkog Programa, saveza savezništva. Zgroženi smo, ali ne i obeshrabreni, što se u okviru toga umetnost delje i svodi na njenu funkciju zaštite socijalnih prava, na tendencioznost u izgradnji Države i buđenja nacionalne svesti, na obrazovanje i prosvećivanje radnika, masa, naroda. Ko to može da kaže da je zgrožen? Onaj koji time ne može biti ugrožen. Neobeshrabrivanje u borbi nam ne može biti oduzeto, a pretencioznost zastavničara ni nasiljem pripisana.

Nećemo pričati priče sa socijalnom tendencijom. Nećemo pričati priče koje se predstavljaju činiocem u izvodljivosti Programa, mogućnošću njegovog ostvarenja koje vodi savezu savezništva koje se završava u totalitetu i Državi. Nećemo pričati priče koje ne razabiru jedno moguće politike od jednog nemogućeg političkog Programa. Nećemo počinjati priče sa jednim: zadatak je, dužnost je, obaveza je, ima da, valja, potrebno je, mora se itd.

Pričati priče koje nisu oružje partije. Ispričaćemo priču koja nije narudžba društveno prihvatljivih omaški, već „narudžba“ nas samih od nas samih. Pričamo priču o širenju Države Oportunizmom i Individualizmom putanje kretanja pojedinaca koji su nosioci polja i čega je privilegovani umetnički oblik soc-realizam. Pričamo priču o Oportunizmu koji jedino može da se sukobi s desnim tendencijama i u to ime spreči isticanje auto-kritike i problematizacije levog polja. Akcenat na: Oportunizam. I lenjost i zabušanstvo kao političke kategorije koje reprodukuju ovakvu situaciju. Pozivanje na stakhanizam je, prema tome, korespondirajuća strategija za zabušanstvo. I vernost i neverovanje kao političke kategorije. Ova druga koja reprodukuje i ona prva koja nosi potencijal za razvezivanje ovakve situacije.

Potencijalni naslov priče: Soc-realizam hoće da propiše ako ne estetički deizam, ono prisilni monoprosedeizam

Potencijalni uvod čije su varijacije slobodne, ukoliko se politika ovog predloška drži: Jednostavnost zahteva postavljenih pred umetnike koji se kunu u „estetiku“ soc-realizma kao hrišćani u sveto trojstvo, potvrđuje činjenicu da je u situaciji u kojoj je ostvaren monopol jedne ideološke komponente nauštrb svih ostalih koje umetnost čine, ukinuta i mogućnost ne samo da se govori o umetnosti nego i o ideologiji.

Ova priča (ili „uputstvo“ za pisanje priče) sadrži tri lika, tačnije dva u paru i jednog, zapravo samo jednog, jer se tri stapa u dva stapa u Jedno. Ova priča ima tri lika koja su tri pozicije koje su Jedno. Priča sa tri koje Oportunizam Države u širenju svodi na Jedno. Ova priča priča o dva-tri državna službenika ove ili one Države čiji angažman ima svoj izraz u pozivu na soc-realizam kao doktrinu Jednog. Sva neprijatnost u ovoj priči potekla je otud što je, dobijajući, valjda, kako se to kaže, „kečeve ispod stola“, jedna grupa bezrazložno pretpostavila da je dobila politički patent na partijnost i marksizam, pa se time koristila da taj pseudomonopol s politike prenese na vrednost njihove umetnosti i bezvrednost njihovih konzervativnih estetičkih pogleda.

Likovi-pozicije u ovoj priči nose i imena. Par-Jedno: Jerina. Već-Jedno: Lidijamerenik. Etablirani u svojim pozicijama prvo-nosećih na vaninstitucionalnoj umetničkoj sceni, na službeničko-Državnoj, na institucionalno umetničko-istoričarskoj i na akademskoj (nisu li sve socijalno, simbolički i kulturno priznate pozicije ovim pokrivene?), bez greške, dobijanjem „kečeva ispod stola“, dele karte tako da je imperativ soc-realizma neprikosnoven i neupitan. Jer soc-realizam je sredstvo zabrane i same pomisli na poricanje i na kritiku. Teško onome ko se usudi da kaže bilo šta što se ne savija pod nebom soc-realizma čija će ujedinjujuća kalota pokriti sve razlike i stvoriti stil epohe. Uterivanjem straha nastaju sledbenici, stari-novi pomoćnici; pretvaraju se slobodni ljudi u nediferencirano poslušne podanike. Skupnost takvih praksi se zove savremenom scenom.

U soc-realizmu, u vraćanju soc-realizmu, konzervativni Par-Jedno, kao pošteni soc-realisti, vide program buduće Partije, a onda i Države: savez sa radničkom klasom zarad borbe protiv kapitala, vršenje obrazovanja sindikalnih i partijskih organizacija i sliku radnika borca, kao i reaktuelizaciju socijalnog realizma nasuprot dvema dominantnim krajnostima: crkvenoj umetnosti i kreativnoj industriji. Program ispražnjen od politike (i politike umetnosti). Oportunistički Program koji nastoji da se sukobi s desnim tendencijama nacionalizma-crkve i tržišta, kao da je u umetnosti o tome, političko-ekonomskom faktoru, reč. Oportunistički program koji se deklarativno i deklamativno nastoji suprotstaviti desnim tendencijama nacionalizma-crkve i tržišta, sve i da se nastoji suprotstaviti takvim tendencijama u umetnosti, pošto nam još ništa ne govori o odnosima proizvodnje umetnosti čijoj reprodukciji služe sve, pa i Jerinine soc-realističke tendencije.
S prefiksom soc- ovde nema šale niti zabune. Prefiks soc-, za socijalni i/ili socijalistički realizam, briše to /ili. Uz prefiks soc- ide slika radnika borca i konkretno uključivanje upotrebnih vrednosti umetnosti u tu [radničku] borbu. S prefiksom soc- pod ruku idu teze o strategijama, o partijnosti, optimizmu, tendenciji, društvenoj odgovornosti. (Ali ne i realizam NOB-a, da ne bude zabune!) Prikazivati realno, objektalistički, propagandno- što umetnika treba da stavi među čiste, zdrave radnike u kolektivističku zajednicu – u kapitalizmu ili u socijalizmu – u čemu je razlika? Zarad komunizma – što, reklo bi se, čini trudnim oba/Jedno značenja/e soc-a? Ne, ukoliko nije reč o ukidanju podele rada. A o tome ne može biti reči, jer je reč o kolektivističkoj zajednici u kojoj se uključenje umetnika u industriju, u radničku borbu, i recimo angažman političara u nekom zanatu, i dalje drži za stvar Talenta. Nikako za stvar jednakosti kao političke kategorije ukidanja podele rada.

Prefiks soc- govori o realizmu koji dolazi iz dva pravca koji su zapravo Jedan: kao Državom propisana doktrina i kao samo-propisana Državničko-partijska doktrina, gde ovo samo- dolazi od Države-Partije-u-njima. Realisti, samim tim i baš zbog toga protivnici kapitalizma, stvaraju antikapitalistički, uz objektivistička svojstva i uvide, iako su ideološki pristalice tog poretka. Infantilno skandiranje o jasnosti, jasnosti, jasnosti, što je na kraju uvek u najvećoj meri uvredljivo za radnike u čije se ime ta čuvena jasnost toliko i traži. „Školovani ili ne, oni nisu bebe.“ Umetnici-realisti ipak pri tome nisu podetinjili, naprotiv, sazreli su i odrasli ne osećajući tragiku svog poziva u senci soc-realizma.

Uzimajući na sebe u domenu stvaralaštva ulogu onog koji od jutra do sutra vitla kaznenim bičem političkih nužnosti nad glavama onih koji stvaraju jer su pristali da se podrede slobodi izabranog, ne izbornosti slobode, sistem soc-realizma potvrđuje da je izgubio, pored veza sa umetnošću, i svaku stvarnu, neverbalnu revolucionarnu perspektivu. Vitlanje kaznenim bičem nije eksplicitna kazna i cenzura. Vitlanje kaznenim bičem ne samo soc-realizma je cenzura ukoliko se ista ne vidi isključivo kao otelotvorena u brkatom-službeniku s akten-tašnom, već i kao „suptilna“ isključujuća cenzura. Soc-realizam je pokušaj da se u lozung s političkom fasadom sažmu izvesna cenzorska uopštavanja. Smer tendencije soc-realizma nije isključivo vezan za kretanje od-Države-ka-ostalim-instancama. Smer tendencije soc-realizma je obezbeđen Državom-u-nama, ispostavljanjem jednog mora se sebi i ostalima, reprodukovanjem odnosa uspostavljenim Državnom instancom. Tendencija soc-realizma je kretanje moći koja rekuperira i privremeno se dovršava u Jednom. Opet, vitlanje kaznenim bičem je eksplicitna kazna i cenzura, ukoliko se kaznom i cenzurom smatra „neutralna“ umetničko-istoričarska obrada jednog minulog umetničkog pravca, uz davanje završne reči Oportunizmu reprodukovanjem vulgarnosti koja umetnost čini eksplicitno zavisnom od političke doktrine.

Jedno-Države je ono što povezuje konzervativno Već-Jedno i konzervativni Par-Jedno. Jedno-Države je ono što, naizgled, neraspetljivu gomilu pozicija i funkcija ovih likova čini itekako funkcionalnom. Dekadencija upotpunjuje konzervativizam. Dekadencija kao obuzetost prevaziđenim, kao svako umetničko „pronalaženje“ davno pronađene sijalice. Dekadencija kao suprotno od krčenja nogostupa kroz nepoznato.

Potencijalni kraj u vidu napomene čije su varijacije slobodne, ukoliko se politika ovog predloška drži: U svemu ovome ne treba pristati na vulgarizovanu dualističku antinomiju: angažovana umetnost – autonomna umetnost. Pustite takvo vulgarno trućanje. Nego dajte više poverenja, u umetnost, u ono što je čini posebnom vrstom nužne angažovanosti, u ova mračna vremena. Poverenje u nešto dosad nebilo.


Appendix – rezime priče

Treba konačno stvari sagledati onakve kakve jesu. „Ne pripadam poštovaocima njegovog talenta, mada potpuno priznajem svoju nekompetentnost u toj oblasti“, rekao je Lenjin o Konferencijašima Majakovskog. „U svojoj pesmi on namrtvo ismejava konferencije i ruga se komunistima što neprekidno zasedavaju i prezasedavaju.“ Odista, Lenjin nije imao razumevanja za poeziju. I – uopšte za poeziju. Ne pateći od kulta sopstvene ličnosti, nije smatrao da će ugroziti politiku ako prizna svoju nekompetentnost u toj oblasti. Bio je istinski kompetentan u tolikim drugim. Reći za te Konferencijaše: „... ne znam kako je u pogledu poezije, ali što se tiče politike – jamčim da je to savršeno pravilno“, otkriva korenje Lenjinove nekompetencije. On poeziji prilazi racionalno, politički, i ne dopušta sebi totalno učestvovanje u njoj. Zato mu se i može učiniti da se Majakovski „ruga komunistima“, iako je to savršeno netačno, jer loši komunisti (oni kojima se pesnik ruga) nisu komunisti već zabušanti i malograđani koje tvorac poeme o Lenjinu ismeva baš iz pozicija komuniste. Zar to nije bilo jasno i Iliču? Sigurno.


Zahvaljujemo se drugu Rastku Očivadiću na izdvojenom popodnevu za konstruktivni razgovor na datu temu.



Izvori:
Politički prostori umetnosti 1929–1950: Borbeni realizam i socijalistički realizam“, Lidija Merenik za Vujičić kolekciju, u Galeriji likovne umetnosti poklon zborka Rajka Mamuzića, Novi Sad, 20.12.2013.: http://www.galerijamamuzic.org.rs/
Vladan Jeremić i Rena Rädle: Romi su prekarni radnici Evrope, Novosti, Zagreb, 23.12.2013.

ponedjeljak, 30. prosinca 2013.

Antropologija imena

 
Antropologija imena Silvena Lazarisa
[“Ova knjiga se odnosi na mišljenje, na politiku i na ime”]


Naslov: Antropologija imena
Naslov originala: Anthropologie du nom
Autor: Silven Lazaris (Sylvain Lazarus)
Izdavači/realizacija: Grupa za konceptualnu politiku & kuda.org
Prevela s francuskog: Ana Moralić
Mesto i godina izdanja: Novi Sad, 2013.

Povez: broširano, šiveno
Obim: 302 str.

Cena pouzećem: 1000 rsd (+troškovi slanja)
(za sve dodatne podatke i distribuciju obratiti se na knjigostroj@gmail.com ili na tel: +381643301726, +38121512227)

Knjiga se takođe može kupiti
na sledećim mestima:

BEOGRAD:
Knjižarsko-izdavačka zadruga Baraba, Solunska 18
Knjižara Beopolis, TC Eurocentar, ulaz Dečanska 5 ili Makedonska 30
Knjižara Apropo, Cara Lazara 10
Knjižara Zepter Book World, Knez Mihailova 42

NOVI SAD:
Knjižara Boolevar Books, Bulevar Oslobođenja 60
Lemijeva knjižara, Alekse Šantića 23

U prostorijama Centra za nove medije_kuda.org, Braće Mogin 2
U Omladinskom centru CK13, Vojvode Bojovića 13

ISBN 978-86-917183-0-5
ISBN 978-86-88567-08-4
COBISS.SR-ID 281272583

Iskaz da politika pripada poretku mišljenja za mene je odgovor, koji se najzad može identifikovati, na intelektualnu cezuru 1968. godine. To je takođe jedan pokušaj da se zamisli politika posle kraja klasizma, to jest kraja jednog mišljenja o konfliktnosti u terminima klasâ – budući da je to mišljenje u tom trenutku bilo na izdisaju. A to je i jedan pokušaj da se zamisli politika u nekom drugom i drukčijem prostoru, a ne u prostoru države, kao što je to bio slučaj u lenjinizmu gde je politika imala za „objekt“ državu, u nameri da jednu buržoasku državu zameni jednom proleterskom državom.
Politika, kako je ja shvatam, ne ispoljava se u prostoru nekog objekta, pa bio on država ili revolucija. Kraj klasizma kome su kategorije države i revolucije bile konsupstancijalne, zahteva drukčiju dispoziciju politike. U tom smislu će politika shvaćena shodno Antropologiji imena biti nazvana politikom u subjektivnosti, koja ne funkcioniše niti se izgrađuje putem objektalnostî koje sam maločas naveo. To je ono što ću ja nazvati politikom u interiornosti. Takva politika se oslanja na procese mišljenjâ koji prizivaju procese-mišljenja-ljudi i sama će biti nazvana mišljenjem, u jednom veoma preciznom smislu: neka politika će se identifikovati odnosom prema sopstvenom mišljenju.
[...]
Svaka politika razdvaja: na primer, Marks razdvaja svoje učenje od filozofije (Hegelove filozofije), Lenjin razdvaja politiku od istorije u smislu u kome on daje primat svesti o istoriji: to će biti jedna uslovljena politika. Ja, sa svoje strane, razdvajam politiku od istorije, to jest od marksizma-lenjinizma, s jedne strane, a, s druge strane, od koncepcije kakvu istorija ima o vremenu. Ja takođe radvajam politiku od filozofije i sociologije.
Akademizmu ovih poslednjih disciplina zameram to što one, zacelo, poriču poduhvat kakav je moj, što i nije tako strašno, ali ono što je mnogo, mnogo gore jeste to što one diskvalifikuju samu ideju jednog prostora svojstvenog intelektualnosti ljudi. U marksizmu-lenjinizmu, partija je ta koja misli, u sociologiji, naučnik je onaj koji misli. Razdvajanje od filozofije je ono što razvija reč „mišljenje“ u drugom i drukčijem prostoru, koji ja nazivam prostor subjektivnog. Ukratko, raskid s filozofijom odnosi se na pitanje mišljenja. Raskid s istorijom, na pitanje vremena. Kad je reč o pitanju vremena, pozvaću se na neka lična imena: na ime Marka Bloha (Marc Bloch) i na ime Moziza Finlija (Moses Finley).
Ja se, prema tome, zalažem za razdvajanje, a takođe i za raz-vezivanje. Razvezivanje. U najjednostavnijem smislu, ja sam protiv onog heterogenog koje nazivam jednim samopredstavljanjem, jednim „misliti zajedno“ dveju kategorija, dveju asignacija koje ulaze u kompoziciju da bi sudelovale u jednom totalitetu koji ja ne prihvatam. Ja sam mislilac singularnosti i Fukoovo (Foucault) ime mi nije strano. “ (iz Predgovora srpsko-hrvatskom izdanju)

„Knjigu Antropologija imena smo objavili da bismo je preveli, a preveli smo je da bismo je pročitali. Nije moglo drugačije, iako je ovo nelogičan sled na prvi pogled. Jer, zašto se uopšte prevodi neka knjiga? Nešto se pročita, na izvornom jeziku, i onda se... šta? Domaća ili maternja, sajezična ili sanacionalna javnost želi se obavestiti o nečemu što smo samo mi uspeli pročitati? Ova javnost i zajednica to nije u stanju obaviti na izvornom jeziku dela koje je u pitanju i zato ćemo joj prevesti naše otkriće i preporučiti za čitanje? Ako smo dovoljno moćni, nametnućemo je za čitanje i sprovesti nameru kroz ideološke aparate države i, ako nas posluži ratna sreća, ubacićemo pročitano, prevedeno i preporučeno u nastavno-obrazovni program nacije? Nada li se tome autor i da li je to jedini i zato prirodan niz događaja i odluka? Mi dokazujemo suprotno. Francuski jezik niko od nas ne zna. Nastavno obrazovni program nije podrazumevao niti nam je država prevela ovu knjigu i niko nam je nije preporučio. Na nju smo naišli čitanjem Badjuovih Metapolitika, ali ni on više nije u modi med mladim akademskim osobljem aparata – razume se, isključivo onog leve orijentacije. Prevrtljivost, pomodnost i marginalnost levice na ovim prostorima jeste element stanja situacije, ali nije i njena sudbina. Boravak u aparatima i pokretljivost kroz njih, kako nam je više puta rečeno i objašnjeno, garantuju postupnu ali uspešnu hegemoniju radničke ideologije i politike za koju deceniju. Do tada, izbor literature i na „levoj sceni“ mora biti pažljivo i taktički sačinjen a obuka naroda sprovedena uz pomoć pomenutog osoblja. Međutim, Antropologija imena nije na vidiku ni u takvoj konstelaciji ili odnosu snaga, pa je naše čitanje, ukoliko je sami ne objavimo, odloženo do naše smrti ili ovladavanja francuskim jezikom. Šta da radimo! Ne samo što smo se školovanjem zaglavili u ideološkim aparatima države, nego nam ni učenje stranih jezika nije sastavni deo domaćeg vaspitanja. Nije li porodica samo jedan ideološki aparat države, a vreme i klasa iz kojih dolazimo imali su svoje načine zaglavljivanja i podele rada koja se reprodukovala praksama isključivanja i osujećenja. Iako smo u međuvremenu postali pekari, iako nevaspitani, došlo je do nekakvog teorijskog i političkog zaglavljivanja i, ma koliko sve ovo izgledalo kao bura u čaši vode, Antropologija imena je bila nužna na našem teorijskom i političkom putu, iako je, ponovimo, to već izvesno vreme put pekara koji mora i može misliti i saznavati, a onda i profilozofirati ako je to nužno.“ (iz Pogovora)

petak, 11. listopada 2013.

Bud' i ti ljevičarski aktivista! Deo 2: Ljevičarske konferencije i letnje škole



Našu seriju korisnih i poučnih članaka nastavljamo tekstom o ljevičarskim konferencijama, seminarima i letnjim školama. Bud' i ti ljevičarski aktivista! 'Aj na konferenciju!

Šta je to konferencija i čemu uopšte služi?
U životu svakog aktiviste i svake aktivistkinje konferencije i seminari predstavljaju važnu i neizbežnu stavku, jer na njima susreću druge aktiviste, ali ne samo to. Naime, konferencija je praktično suština lijevog aktivizma: aktivista si, ako si na konferenciji; ako si na konferenciji, aktivista si. Aktivizam i posjeti konferencijama su kao nokat i meso, kao Mujo i Haso, kao Huso i Suljo, kao univerzitetski profesor i njegova asistentkinja, koja mu je ujedno i svastika. Ili žena. Ili oboje (članom 18. Zakona o univerzitetu nastavnicima u zvanju redovnog profesora je dopušten incest). Na konferencijama aktivizam kulminira i svi se srećni razilaze kućama, kao posle dobre jebačine. Zapravo, konferencijašenje jeste jedna posebna vrsta snošaja, a ujedno i rituala prelaza, jer svaki pravi aktivista mora da prođe ovu inicijaciju. Međutim, ko jednom oseti barut konferencijskih polemika, taj lako razvije ovisnost o istima, pogotovo kada za to prima honorare. Može se reći da je konferencijašenje, zapravo, opijum za široke narodne mase aktivista. Dakle, konferencija, seminar, letnja škola, serija radionica ili poučnih predavanja jeste bit aktivizma.
Konferencije su ne samo jedna korisna stvar, nego i relativno nova – relativno, jer su susreti stručnih lica i aktivista prilično stari fenomen i održavaju se od pamtiveka, ali koji su tek od nedavno postali vrlo učestala pojava, naročito kad ih finansiraju fondacije, te stoga, ako se u vidu imaju njihova forma i intenzitet održavanja, ipak može da se govori o jednom novom fenomenu. Naime, do pre 10 ili samo 5 godina, konferencijašenje i seminarisanje je predstavljalo raritet na lijevoj sceni: jedinu vrstu redovnog okupljanja predstavljali su npr. anarhistički sajam knjiga u Zagrebu sa svojim pratećim programom i još nekoliko manjih eventa takođe u Zagrebu, majska škola DPU u Ljubljani (više namenjena studentima i aspirantima na akademske funkcije), povremeni seminari u Novom Sadu i tek još nekoliko događaja. Danas je, međutim, broj lijevih skupova dosegao jedan već nesagledivi broj: ima ih od Vardara pa do Triglava u svakom selu i zaseoku, gde god ima leva grupa, treba biti siguran, ima i nekakvog umrežavanja. Dakle, događaji ove vrste se umnožavaju aritmetičkom progresijom, jer broj ambicioznih aktivista raste i svako od njih želi da učestvuje u što većem broju istih, kao i da organizuje barem jednu sopstvenu konferenciju ili seminar ili makar neku seriju predavanja na jednu od 3 teme koje dominiraju na sceni, kojom bi na sebe preuzeo deo emancipatorskih aktivnosti. A finansijer rado podržava ovakve projekte. Tako da se zapravo više i ne može govoriti o povremenim dešavanjima, već o pravoj povezanoj seriji skupova, putujućem cirkusu ljevičara koji se kreće od jedne do druge konferencije, od seminara do predavanja, od letnje do jesenje škole, od promocije do prezentacije, neprestano, u krug. Reč je najčešće o jednom te istom krugu ljudi koji se neprestano vrti, uz tek povremeno učešće novih lica. Tako se grade eksperti i tako se – to je dominantno shvatanje – postiže hegemonija u tzv. javnosti. Šta je hegemonija, na koji se način odnose ovako percipirana hegemonija i pozicija vlasti (t.j. moći), šta iz čega proizilazi (vlast iz hegemonije ili obrnuto), te šta je to javnost – sve su to pitanja koja se ne postavljaju. Ili su odavno rešena? Uglavnom, posredstvom konferencija se obučavaju eksperti buduće socijalističke partije, sindikata i, naravno, budućeg saveta nacionalnih komesara, koji će nadgledati i koordinirati proces reindustrijalizacije i uvođenja samoupravljanja. Dakle, na taj način se kreira ono što se naziva stručnjacima, ali ne makar kakvim, već našim stručnjacima. Utoliko su ti stručnjaci – kadrovi. Jer onaj koji je već 30 puta izlagao na istu temu, pretpostavlja se, morao bi da bude ekspert u svojoj oblasti. I morao bi biti kadar. On je kadar zato što je stručan. Ili je stručan zato što je kadar. Kako god, jedina razlika u tom smislu između npr. Miše Brkića i Gorana Musića se ogleda u tome što ovaj drugi radi za nas t.j. u tome što je on naš ekspert. To je rezon koji se nalazi u osnovi svega. Da dodamo i to da se u imenima aktera ogleda i jedina razlika između onog ljevičarskog i svih drugih pristupa, dok su obrazac delovanja i unutrašnja logika potpuno identični.
Dakle, broj događaja je u celini uvećan, intenziviran je i tempo njihovog održavanja, a istovremeno je kvalitet svakog od njih srozan. Međutim, to pitanje kvaliteta i sadržaja u ovom kontekstu nije uopšte relevantno, jer se ovakve vrste skupova i ne organizuju sa nekim određenim ciljem, sa namerom da budu na bilo koji način »kvalitetne«, sa idejom da se njima nešto postigne, ili da se izvrši neka promena, da se nešto sazna ili izvede neki tzv. transfer znanja, što je već koncept problematičan sam po sebi, nego je njihov cilj promocija stručnjaka iz naših redova, podizanje njihove simboličke vrednosti i njihovo tzv. povezivanje t.j. porast njihovog socijalnog kapitala. Tako se povećava njihova atomska težina u akademskom polju, čime se radi na obezbeđivanju naše hegemonije. Opažate vezu? Dakle, ti stručnjaci najčešće dolaze iz akademskog polja: ono je glavno mesto njihovog delovanja, ono im na sto stavlja 'leba i u radijator gura grejanje, ali pošto u njemu igraju tek sporednu ulogu, onda oni moraju da izađu iz njega i da svoj kapital umnože na drugim stranama, pre svega u haotičnom polju u kojem se kreću aktivisti. Tamo oni stupaju kao kapitalci sa pretenzijama, drže svoja predavanja, objavljuju radove i beru honorare, a kad dostignu određeni stupanj akumulacije, vraćaju se u akademsko polje i tako prikupljeni simbolički i socijalni kapital transformišu i lepo naplaćuju, recimo, u vidu izbora u viša akademska zvanja, uključivanja u regulatorna tela i druge forme kretanja na lestvici unutar mreže državnih aparata. Jedan deo njih se time zadovoljava i zaboravlja da se ikada i kretao među aktivistima, drugi, većinski deo, pak, nastoji da se neprestano kreće na relaciji akademija-ulica. Ponekad se dešava i da oni prvo spomenuti, dakle, stari kadrovi, nekadašnji aktivisti, svi oni koje smo tako voleli i u koje smo verovali, a koji su nas izneverili, jer su volšebno zaboravili svoju predakademsku istoriju i saživeli se sa svojim akademskim karijerama, neočekivano vrate u aktivističku sferu. Što baš i ne nailazi na oduševljenje svih aktivista. Ovakvom povratku u aktivizam, koje je de facto srozavanje i ponižavanje[1], najčešće pribegavaju stoga što su im potrebni dodatni bodovi za reizbor u zvanje asistenta ili docenta, a prelivanje akumulacije iz aktivizma u akademiju im se čini kao najlakše rešenje. Dakle, oni se vraćaju ne da bi se vratili u polje aktivizma, već da bi iskoristili sve njegove mogućnosti za nastavak egzistencije u akademiji. Zato se oni tu zadržavaju jedan do dva projektna perioda, dok se ne pokupi kol'ko treba, a kada procene da su se dovoljno nasisali, onda nestaju isto tako misteriozno kao što su se i pojavili. Primera za ovakvo delovanje ima puno, a najbolji je, recimo, slučaj mladog sociologa i re-born aktiviste Alekseja Kišjuhasa.
Ova ulično-akademska dinamika ima pozitivan uticaj i na aktivističko polje, a ne samo na akademiju, opet u smislu porasta simboličkog i socijalnog kapitala i to onih krugova koji su protežirali takvog jednog akademskog kapitalca, ali i onih koji su se sa njim umrežili (pa makar i pasivno), jer samim njegovim prisustvom u našem polju raste i vrednost našeg simboličkog i socijalnog kapitala. A tako se, dakle, još jednom da ponovimo, jača i hegemonija u javnosti, jer sad konačno imamo naše ljude u njihovim redovima, koji će na svakom mestu i u svako doba proturati i zastupati naše ideje: tako profesor i njegov đakon postaju najvažniji subjekti revolucije. Zato će, uzgred budi rečeno, razno-razni alpari lošonci uvek i biti dobrodošli u našem polju rada, jer se sve odvija po principu – dobro vama, dobro nama. Zanimljiv je ipak fenomen da je ulica t.j. ovo tzv. aktivističko polje postalo toliko privlačno za akademiju, jer se stiče utisak da unutar samog akademskog polja njegovi akteri nemaju mogućnost ne samo za akumulaciju kapitala, nego ni za svoj rad i da zato moraju izaći iz njega da bi radili ono za šta su u njemu plaćeni: da istražuju, pišu, izlažu, objavljuju. I onda na osnovnu platu za to dobiju još i honorar, a na posletku sve to lepo naplate u formi nekakvog napredovanja na lestvici unutar svog matičnog polja (ili nekih drugih državnih aparata), što je već trostruka korist od jednog takvog aranžmana. Na taj način aktivizam direktno subvencioniše akademiju, što je, međutim, privlačno ne samo »radnicima u nauci«, već i aktivistima, budući da oni u toj vezi vide jedan primer za ugledanje i neku mogućnost za svoj sopstveni prelazak u akademsko polje (tome mreža koja se gradi i treba da posluži).
Cilj konferencijašenja je, može se reći, uključivanje svakog ljevičarskog mladunca u proces akumulacije kapitala, odnosno uspešno nastavljanje ovog procesa (za one već uključene), a u interesu svih nas. Kao ono sa ljudima-baterijama u Matrixu. Jeste li gledali Matrix? Uglavnom, na taj način se i postiže ranije spomenuta hegemonija. Valjda. Kako bilo, uključivanje u proces akumulacije je prvo pasivno, putem pasivnog konzumiranja, ali stoga nije i manje važno, jer upravo pasivna participacija većine jeste od velike važnosti za profilisanje manjine, jer se tako doprinosi uvećanju njenog simboličkog i socijalnog značaja. Ipak i takva participacija donosi i samim pasivnim konzumentima određeni broj simboličkih i socijalnih bodova, u vidu stavki koje se posle navode u biografiji profesionalnog revolucionara, a što će kasnije dobiti na značaju i može biti preporuka za različite nove i dalje kombinacije. Pasivna akumulacija je preduslov za onu aktivnu, što se pokazuje neverovatnom brzinom, jer baš u nekoj kasnijoj fazi uključeni mladunci preuzimaju sve aktivniju ulogu, postajući od sporadičnih redovni pasivni učesnici, pa pomoćno tehničko osoblje u organizaciji događaja, potom – ako bog dâ – i moderatori, zatim i sami izlagači, autori tekstova, urednici publikacija i, na kraju, organizatori sopstvenih konferencija. Drugim rečima, cilj učešća na konferenciji je da se čovek osposobi da i sam realizuje konferenciju. Primer za to može biti, recimo, beogradska grupa Centar za politike emancipacije: sama grupa de facto je proizašla kao proizvod jedne konferencije (Letnje škole 2010 u Novom Sadu); sam naziv grupe je osmišljen tako da odgovara programu jedne određene fondacije, čija je jedna od zaposlenih bila ujedno i članica ove grupe, što je baš zgodno; a i cilj grupe je trebalo da bude upravo organizovanje seminara i konferencija (jer je to, je li tako, najočigledniji vid emancipacije). Ova grupa je, međutim, ujedno i loš primer, pre svega za one koji su je protežirali i u nju investirali, jer se pokazala potpuno promašenom investicijom: usrali su svaku priliku koja im se dala, diskreditovali su svaki model koji su kopirali (zato i nema više klasične ljevičarske letnje škole), mnoge su prestrašili svojom imbecilnošću, zabrljali su u održavanju redovnog procesa akumulacije socijalnog i simboličkog kapitala i tako dalje. Zato na sam spomen naziva ove grupe i njenih glavnih vinovnika mnogi samo prevrću očima; nešto više od toga ionako ne bi valjalo da se kaže i pokaže, jerbo njeni delegati i dalje sede na izvoru moći i novca u fondaciji, pa to za potencijalne kritičare ove grupe na kraju finansijski može gadno da se završi. Što, inače, dovoljno govori o cinizmu i licemerju u orbiti fondacije (ali o tome više u pogavlju o umrežavanju). Uglavnom, mi ćemo spomenutu grupu ovde ostaviti po strani, ali je ipak ne gubimo iz vida: ona će se u našem priručniku javljati i kasnije, jer se na njenom primeru može što-šta naučiti.

Ritam konferencijâ
Kako izgleda godišnji kalendar konferencijâ? Kada se, u kojem ritmu i kojim intenzitetom one održavaju? Zimsko doba, pogotovo početak kalendarske godine, nije pravo vreme za konferencije: ovaj period služi pre za sređivanje utisaka iz proteklog perioda, a pogotovo za izvođenje finansijskog bilansa i pravljenje planova za sledeću konferencijsku sezonu. Dakle, zagrevanje počinje tek sa prvim prolećnim pupoljcima, kada se drugarice i drugovi lijevi kritičari i samoupravljači, kao i sve ostalo u prirodi koja ih okružuje, dijalektički bude iz zimskog sna. Tu se tek pripremaju teme. Stoga je npr. mart mesec idealno doba za održavanje prvih konferencijskih susreta, koji se u aprilu umnožavaju, da bi ritam njihovog održavanja kulminaciju dostigao u maju, naravno, zato što je maj revolucionarni mesec. Tako da ako kaniš nešto ozbiljno praviti, neka to bude baš u maju, ali treba znati da je tada konkurencija i najžešća. Stoga je ovaj mesec zapravo doba neprestanih ljevičarskih karavana, uzajamnog posećivanja po konferencijama i isto takvog uzajamnog objašnjavanja jednih te istih, svima već poznatih stvari. Recimo, zakona tendencijskog pada profitne stope kapitala ili početaka svetske ekonomske krize ili traženja odgovora levice na savremene izazove. Majsko putovanje po konferencijama zna da potraje do duboko u jun, ali se po pravilu mora završiti u toku prve polovine istog meseca, da bi drugarice i drugovi izlagači mogli malo da se odmore i prikupe snagu za sledeći konferencijaški talas.
Odmor ne traje dugo, svega nedelju ili dve, jer odmah sledi nova runda, koju predstavljaju takozvane letnje škole: za njih je po pravilu rezervisan mesec juli. Letnje škole se održavaju radi toga da siromašniji članovi lijeve zajednice mogu da participiraju u nečemu što tobože liči na letovanje. To je, dakle, tip konferencijašenja pretežno pravljen za raju. Za hadžije koje tu gostuju kao izlagači, međutim, učešće u letnjim školama je tek uvod u sezonu odmora, jer na taj način oni tek prikupljaju finansijska sredstva za svoje letovanje. Pazi se da se sezona letnjih škola završi do kraja istog meseca; drugim rečima, letnje škole se ne protežu na avgust, jer je to vreme kada se, kako i bog zapoveda, svi odmaraju – neko u soliteru, neko na obali Jadrana. Za hadžije to važi samo delimično, jer su za njih avgustovske ferije samo prelazna faza između letnje i jesenje sezone izlaganja, u toku koje oni temeljno pripremaju svoje materijale za jesen; međutim, kako spadaju u ono što se tako popularno naziva kreativnom klasom, onda oni trenutke odmora i moraju da ujedno koriste za rad i da se odmaraju dok rade. Stoga ih nije neobično videti na plaži pod suncobranom kako slušaju audio snimak najnovijih predavanja Mihaela Hajnriha.
Jesenja sezona je sledeća faza i ona zna da potraje veoma dugo: počinje vrlo rano, često već poslednjeg vikenda u avgustu, odvija se intenzivno tokom septembra i oktobra, a svoj vrhunac dostiže u novembru. Ona služi tome da izlagači – dakle, isti oni koje smo slušali i u proleće i u leto – sada istoj onoj publici ponovo ispričaju isto ono što su izlagali ranije. Na taj način, učešćem u novom serijalu izlaganja, oni prikupljaju finansijska sredstva za isplatu dugovanja napravljenih u toku leta (ako su preterivali na letovanju), ili pak za kupovinu ogreva i zimnice t.j. u sklopu priprema za zimsku sezonu. Jesenji turnus zna da se razvuče do duboko u decembar, a najčešći razlog za to je kašnjenje i/ili neispunjavanje planova u vezi godišnje produkcije konferencijskih događaja. Stoga se sve što je zaostalo iz proizvodnog plana, uključujući prezentacije publikacija, promocije filmova itd. smeštaju u decembar. Zato decembarski planovi izgledaju krcato poput majskih, iako ih po pravilu posećuje manje ljudi. Tu negde oko 20-tog decembra je praktično kraj sezone, jer se posle toga svi mentalno raspuštaju. Sledi kraći odmor, proslava nove godine i nakon toga pripreme za najnoviju sezonu potpuno uzbudljivih i radikalnih konferencijskih talasa o neverovatnim temama kakve su tendencijski pad profitne stope kapitala, analiza početaka svetske ekonomske krize i traženje odgovora levice na savremene izazove.

Kategorije konferencija, tipovi i stilovi izlagača
Ovde odmah treba reći da postoje konferencije i konferencije. Drugim rečima, one obične i one neobične, one nereprezentativne, koje donose poen ili dva, i one nadrkane, reprezentativne, bogato aranžirane i simboličkim kapitalom nagojene. Zato su se, recimo, svi tukli za mesto na konferenciji o Praxis školi na Korčuli 2011. godine (povratak na mesto zločina!), dok se, sa druge strane, na skupove Centra za politike emancipacije ili Gerusije ide tek ako se mora ili ako je to ulaznica za višu kategoriju izlaganja (t.j. ako se investiranje dugoročno isplati). Faktor motivacije može da predstavlja i to što organizatori manjih događaja često plaćaju ne samo honorare, putne troškove i obezbeđuju smeštaj, nego sponzorišu i posjet lokalnom restoranu, vožnju taksijem i tri pića na račun preduzeća.
Jedno od takvih ekskluzivnih mesta za izlagače, naročito u poslednjih tri godine, je postao i zagrebački Subversive Festival, što se vidi, sa jedne strane, iz utkrivanja za mesto na istom, ali i, sa druge strane, iz podele uloga među samim izlagačima, što svi vole: zato nema boljeg mesta za posmatranje nadmetanja u najpoznatijoj sportskoj disciplini sa ovih prostora – kurčenju – nego što je to karneval Srećka Horvata. Na ovom festivalu postoji vrlo jasna linija razdvajanja između onih koji izlažu negde u polumračnom ćošku, sedeći na betonu (to su mlade snage našeg pokreta), trećerazrednih ljevičarskih ideologa i aktivista, snagâ u usponu koje sede na neudobnim stolicama, zatim 2nd class celebrities (iskusnih aktivista i svih onih koji su boravili duže od 15 dana u inostranstvu, jer se to računa već kao stručno usavršavanje) i, na kraju, prominentnih ličnosti, Slavoja Žižeka i društva za stolom t.j. svih onih koji mogu neograničeno da piju kafu i mineralnu vodu na račun organizatora, a ako imaju sreće, možda se rukuju i sa živim predsednikom republike. Uprkos ovako jasnoj podeli i vrlo teškoj prohodnosti (socijalnoj pokretljivosti, rekao bi Aleksej Kišjuhas) iz jedne u drugu kategoriju izlagača, učešće na Subversive-u je, dakle, postalo stvar prestiža, pa svaki punoglavac koji je u vreme održavanja festivala slučajno svratio na pišanje, to računa već kao direktno učešće na istom i pripisuje sebi ogromni simbolički kapital, što onda obavezno navodi i u motivacionom pismu prilikom prijave za sledeću letnju školu feminizma. U tom smislu bi se moglo reći da sistem konferencija funkcioniše vrlo slično kapitalističkom tržištu nekretnina, budući da se cijena jedne određene nepokretnosti (odn. seminara, letnje škole, konferencije) na tržištu određuje ne na osnovu njihove cene proizvodnje t.j. karakteristika, kvaliteta, veličine i šta ti ja znam, već na osnovu procene njihovog potencijala da generiše simbolički i socijalni kapital t.j. da ostvare profit.
Tipično za izlaganja na konferencijama, a pogotovo letnjim školama, jeste da izlagači dolaze potpuno nepripremljeni. Često, zapravo, i ne znaju zašto su došli, na koju temu izlažu, zašto bi uopšte i morali da se potrude da izlažu pred pukom, pa se tako i ophode. Uostalom, činjenica je da i nisu došli da izlažu, nego da preuzmu obećani honorar, pošto im visina PhD stipendije ne omogućava normalan život, pa se na ovaj način kofinansiraju. Teška je sudbina kognitarijata. Mada, među njima ima i onih koji, zapravo, pojma nemaju o temi koju izlažu i/ili nisu sposobni da izlažu, što je pogotovo karakteristično za mlade (i ne toliko mlade) kadrove Gerusije i Centra za politiku emancipacije; to je, inače, vodilo opadanju simboličke vrednosti događaja organizovanih od njihove strane. Sa druge strane, od onih koji imaju hadžijski status se često i očekuje da izlažu upravo nešto, što sa najavljenom temom izlaganja nema nikakve veze, na jedan haotičan i naporan način, da pritom pribegavaju glupim šalama, anegdotama, da se prisećaju, bezveze improvizuju i tome slično. To su Srećko Horvat i družina naučili od Slavoja Žižeka i to rade volje primenjuju. A to je i vrlo ispravna taktika u smislu akumulacije kapitala t.j. input-output proračuna, jer uz minimalna ulaganja donosi maksimalni profit. Ova praksa, inače, deluje naročito upadljivo kada ju se uporedi sa retkim štreberskim istupima intelektualaca koji ponekad zalutaju na ovakve događaje, a koje je prosto zadovoljstvo slušati, iako se stiče neprijatan utisak da su tu došli da se potpuno nepotrebno dopadnu onome što se navijačkim rečnikom naziva prvom izlagačkom ekipom nove generacije. Tako i Boris Buden na letnjoj školi 2011. godine.

Omiljene teme, literatura i reference
Šta se obrađuje po konferencijama? Koje su to teme koje se razmatraju? Čiji radovi i na koji tačno način se čitaju i preporučuju od strane izlagača i učesnika? Na koga se najčešće referira? Postoje li poželjni i nepoželjni autori i radovi? Naravno da postoji odabir literature, izbor tema i autora, i ne samo da postoji, nego je pažljivo izvršen od strane najstručnijih među kadrovima, ne bi li obuka širokih narodnih masa za predstojeći revolucionarni preobražaj društva putem (još uvek virtuelne) socijalističke partije i njenog velikog plana bila što temeljitija i u konačnici uspešnija. A sad malo konkretnije o svemu tome.
Broj tema koje se obrađuju na konferencijama je relativno ograničen. U prvom redu, to su teme koje se dotiču krize kapitalizma: omiljeni je problem, svakako, tendencijski pad profitne stope kapitala, koji stoji na dnevnom redu već godinama, zbog čega ga eksperti još uvek vuku sa sobom i neumorno objašnjavaju drugim ekspertima od jedne do druge konferencije; popularna je i tema početka aktuelne ekonomske krize, koja eventualno može biti proširena u temu cikličnih kapitalističkih kriza; treći modus iz ekonomskog tematskog segmenta predstavljaju zlatno doba kapitalizma, neoliberalna ofanziva i postfordizam, eventualno i fascinacija socijalističkim modernizmom. Inače, ovo poslednje spomenuto zna često da se proširi u obuhvatniju temu jugoslovenskog iskustva/eksperimenta/samoupravljanja, koja se sama sastoji najčešće od tri segmenta: stvarnosti i mita radničkih saveta, socijalističkog pluralizma u Jugoslaviji i, naravno, jugoslovenske kulture, sa posebnim fokusom na filmu, a pogotovo na Crnom talasu u jugoslovenskoj kinematografiji. U obzir dolaze i partizanski spomenici t.j. spomenici posvećeni NOB-u. Ovaj osnovni tematski kompleks se onda nadograđuje i varira. Mogućnosti su zaista neograničene, a može, recimo, ovako: kulturna politika u SFRJ, kultura u vreme ekonomske krize, aktuelna ekonomska kriza i manjinska prava, socijalistička moderna i žene, kriza kapitalizma i umetnička produkcija i tome slično i tako dalje. U praksi to izgleda najčešće tako što dežurni eksperti za pitanje tendencijskog pada profitne stope, još jednom, objasne nazočnima u čemu je bit fenomena tendencijskog pada profitne stope kapitala i, onda, zaključe da to može vrlo negativno da utiče na kulturnu politiku, manjinska prava, horizontalno povezivanje, nauku, vremensku prognozu, šta god. Auditorijum to jako voli i tome se divi, eksperti na taj način proširuju oblasti svoje stručnosti i svi su zadovoljni.
Drugi opseg tema kao zajednički imenitelj ima odgovore levice na izazove kapitalizma t.j. levičarske alternative u doba svetske ekonomske krize. To obuhvata sve probleme koji čoveku mogu da padnu na pamet: opet samoupravljanje, ali u nešto drugačijem kontekstu, zatim reindustrijalizaciju, snaženje lgbt prava, potom povezivanje roma, problematizovanje istorijskog revizionizma, feminizam i kako ga steći, inicijative mladih naučnika, sadnju paradajza u predgrađima grčkih gradova, povratak prirodi, saveze neafirmisanih španskih “radnika u kulturi”, infiltriranje u medije i druge strategije postizanja hegemonije, obuku u organizovanju radionica i sopstvene konferencijaške produkcije, revolucionarno rajcanje osoba sa posebnim potrebama, ma sve... Just name it, we got it; if we don't have it, you don't want it!
Kad se dva tematska skupa preseku, dobija se prosečna ljevičarska konferencija: prvi panel, recimo, svetska ekonomska kriza, sa izlaganjima o uzrocima i cikličnosti kriza; drugi panel, manifestacije krize, na primer, u Grčkoj i Španiji, plus sto puta izlagano izlaganje o istorijskom revizionizmu u jugoslovenskom regionu; treći i četvrti panel problematizuju alternative i odgovore, delovanje određenih (zapravo svih) pokreta, primere poluuspešnog organizovanja iz zemlje i inostranstva, podsećanje na iskustvo jugosl. samoupravljanja, sa posebnim osvrtom na revolucionarni potencijal Crnog talasa; peti panel, ako takvog ima, obično se bavi nečim nepovezanim sa prethodnim temama. Varijacije su moguće i poželjne, mada je osnova upravo ova.
Svaki pravi ljevičarski aktivista zna da prati neizrečene upute kadrova, tako da čita samo ono što mu se kaže t.j. ono što se nalazi na spisku poželjne literature. Uspostavljanjem ovakvog, iako neformalnog spiska, sam pokret se stara da se leva i desna skretanja redukuju na prihvatljivu meru. Kada postane neprihvatljivo, usledi crveni karton i isključenje. Što se najčešće upotrebljavane literature i omiljenih autora tiče, u jednom nesvesnom napadu samokritike – dakle, misleći da je posredi kritika onih drugih i ne uviđajući da je, zapravo, reč o samokritici – slovenački mag Primož Krašovec je u jednom tekstu napravio opasku u fusnoti, o autorima na koje se najčešće referira po seminarima i konferencijama. Tom prilikom spomenuo je Fukoa (iz druge ruke), Negrija i Harta, Laklaua i Mufa, Deleza i Gatarija; oni, međutim, nisu jedini, često ni omiljeni autori na koje se voli referirati. Naprotiv, Delez i Gatari, recimo, ne samo što ne igraju više nikakvu ulogu na ovoj listi, nego su već na korak od prelaska ka neformalnom ljevičarskom index librorum prohibitorumu. Umesto njih, sada su u igri Dejvid Harvi, Samir Amin, Ursula Hjuz, Slavoj večiti Žižek, Karlo Verćelone, Đorđo Agamben, Rastko Močnik, cela Frankfurtska škola i po koji praksisovac, može da u obzir dođe i Volerstin, ponekad i Pjer Bordju/Burdije (i on često iz druge ruke), obavezno redukovano i/ili pogrešno shvaćeni Altiser, odlomak o fetišizmu iz Marksovog Kapitala, eventualno Džon Majnard Kejnz i to bi bilo to. U modi su odnedavno i Branko Horvat, Mihael Hajnrih i još neki drugi marginali autori. Naravno, sklonost marginalcima i ezoteriji najviše pokazuju upravo konferencijske hadžije: prosto obožavaju da se pozivaju na nepoznate autore koji pišu, recimo, isključivo na francuskom, jer im to daje na ekskluzivnosti i učvršćuje njihov ekspertski status, povećava misteriju koja postoji oko njihove stručnosti i produbljuje ono što se zove tajnim znanjem.
Sa druge strane, postoji i nešto što predstavlja neformalni spisak zabranjenih autora i radova: tu spada sve ono što na bilo koji način može da dovede u sumnju aktuelne ljevičarske strategije i taktike. Zato se, primera radi, preporučuje da upotreba Bordjua/Burdijea bude vrlo oprezna, ako već mora da je bude, a nešto slično važi i za Fukoa; Altiser se uzima u obzir samo redukovano i vrlo površno, kad se nešto uopšteno trtlja o ideologiji; Alan Badju je proglašen neatraktivnim, što bi značilo nekorisnim i utoliko ga treba zaobilaziti u širokom luku, a on nije jedini; Nikos Pulancas je, recimo, jedno vrlo nepoželjno ime, a ni on nije usamljeni primer. Spiskovi poželjnih i nepoželjnih imena i radova su neformalni, a granica između modernog i zastarelog t.j. korisnog i nekorisnog za našu stvar je vrlo relativna i propusna i neprestano se koriguje i pomera u različitim pravcima, što zbunjuje veliku većinu aktera na sceni, iako to niko ne priznaje; jedno takvo priznanje predstavljalo bi dokaz slabosti, a pravi ljevičarski aktivista to ipak nije. Zato, ako je naš ljevičarski aktivista pravi, ako dosledno putuje od jedne do druge konferencije i permanentno se emancipuje (a osim toga emancipuje i druge), ubrzo će naučiti da prati trendove i da razlikuje žito od kukolja, korisno od nekorisnog, aktuelno od neaktuelnog, iako će to uvek biti sa zakašnjenjem (nakon konferencije). Jer ako eventualno ima kakvih nedoumica, onda jedini način da se informiše jeste da isprati bibliografije hadžijskih tekstova, ali to može da postigne tek sa 4-5-6, pa i više meseci zakašnjenja, jer barem toliko vremena treba da prođe od konferencije do zbornika radova sa iste. No, svejedno, upravo je to najbolji put da se u svako doba bude manje-više na liniji. A čim stekne tu sposobnost da naslućuje šta je ispravno a šta pogrešno čitati, šta se sme a šta ne, moći će za sebe da tvrdi da je postao pravi ljevičarski aktivista; od toga je samo jedan korak do stručne osposobljenosti, totalne emancipacije i kadriranja, kao i, last but not least, organizovanja sopstvene konferencije, seminara, ili barem jedne serije poučnih predavanja.



[1] Treba napomenuti da akademski delatnici ne percipiraju ovakvo ponašanje kao samoponižavanje, već kao jedno neprijatno, ali logično i s obzirom na cilj opravdano delovanje – osećaj stida koji pri tom nastaje, kao jedan sirotinjski osećaj, oni prepuštaju sirotinji koja to posmatra sa strane i koja se onda često i stidi umesto njih.